Šta bi uradio da se ne bojiš?

Kada je čovjek spreman da čuje, ima i šta. Ljudi oko nas govore, svaki dan, razne stvari. Slušamo samo ono što nas se tiče. Vrlo često ni to što nas se tiče. Ne usudjujem se da pomislim koliko je istina, pa i naših ličnih istina potpuno neprimijetno prošlo kraj nas, samo zato što tada nismo znali da im damo smisao. Negdje mi je ostala anegdota o čovjeku kome je bila potrebna pomoć. Kada su prvi put došli da mu pomognu rekao je „Neka, Bog će me spasiti“. Nakon što su mu drugi put ponudili pomoć, rekao je isto. I treći put je ponovio „Neka, Bog će me spasiti“. Kada je na kraju došao kod Boga i pitao ga zašto mu nije pomogao, Bog mu je odgovorio „Pokušao sam, tri puta“

Različiti ljudi vjeruju da različite stvari odredjuju njihov put. Ipak, svi propuštamo prilike. Mnoge svjesno, nebrojene nesvjesno. Za one svjesno propuštene možda se i pokajemo. Ali zbog onih prilika kojima nikad nismo dali priliku, postanemo neko ko zna da je nekad mogao biti neko drugi. I ne samo mogao, nego i želio.

Želio?

Možda danas ne želimo biti ono što smo odgovarali da ćemo postati kad porastemo. Mada, ne znam zašto mi se čini da u kancelarijama, za računarima, medju papirima i dalje sjedi zavidan broj balerina i pilota...

„Samo se umrijeti mora“ govorio je moj nekadašnji profesor biologije ( govorio je i da od mog izvini što kasnim na čas ne može ni grah skuhati J ) Ipak, mislim da su nas naučili da se još štošta mora. Učiti, završiti taj fakultet, ustati na posao...I negdje u medjuvremenu naučili smo sagraditi život od jednog do drugog moram, prilagodili se da izmedju dva moram uzmemo vazduh, odahnuti kad je naredno moram manje naporno od prethodnog.

Hajde ti lijepo postani inžinjer, pa ono vremena što ti ostane slobodno budi umjetnik. Ukratko želim je kusur koji ostane nakon što lovu daš na moram. Bilo bi mi dosta da znam da je jedno jedino moram nekom donijelo sreću.

Stojimo u redovima da platimo račune, da dodjemo na red na kasi, da prijavimo ispit, stojimo u redovima za sve što moramo. I u tom medjuvremenu nagradimo se svakodnevno sa po jednom željom ili nekoliko njih, koje će zamijeniti ono što smo nekad htjeli biti. Usputne sitnice lako oboje prazan hod izmedju svega što nam je nametnuto i onog na šta se nikad nismo usudili. Vrijeme je najlakše zavarati tričarijama, već uvježbanim fintama i usputnim ciljevima.

Strpljivi smo i uporni sa gubljenjem sopstvenog vremena. Možda ste nekad bili na nekoj generalnoj probi... Gužva je i strpljivo čekaš svoj red, sve je gotovo isto kako će biti na nastupu, ali i nije baš...Trebaju neke sitince da se usklade u zadnji čas. Pa tome i služi generalna proba. Ali ne brineš se, znaš da će te sitnice na nastupu kroz koji sat biti baš kako treba. 

Živimo generalnu probu. Kao da imamo još neku priliku gdje će sve biti kako je zamišljeno.

Nedavno sam, zabavljena utabavanjem svoje davno prokrčene stazice, čula  jednostavno pitanje „A zašto ti za promjenu jednom ne bi rekla da?„ I dok sam se spremala da pitam šta je to trebalo da znači, sve moje propuštene prilike odgovorile su me od toga.

Veliku zahvalnost za ovo pitanje dugujem jednom nesebičnom biću i velikom prijatelju.