"Odrasli vole brojeve. Kad im pričate onekom novom prijatelju, nikad vas neće zapitati o onom što je bitno. Nikad vam neće reći: »Kakva je boja njegovog glasa? Koje su mu omiljene igre? Da li skuplja leptire?« Nego vas pitaju: »Koliko mu je godina? Koliko ima braće? Koliko je težak? Koliko zaradjuje njegov otac?« Tek tada smatraju da ga poznaju. Ako kažete odraslima: »Vidio sam jednu lijepu kuću sa geranijumom u prozorima i golubovima na krovu...«, oni nisu u stanju da zamisle tu kuću. Treba im reći: »Vidio sam kuću od tristo hiljada maraka«.Tada će uzviknuti: »Mora da je jako lijepa!
Tako sam, tokom života, često dolazio u dodir sa mnoštvom ozbiljnih ljudi. Dugo sam živio medju odraslima. Vidio sam ih sasvim izbliza. To nije mnogo popravilo moje mišljenje o njima..."
Postoji jedna vrsta luksuza u kojoj svi živimo. Luksuz da se ne osjećamo dobro. Luksuz da olako poklanjamo svoje vrijeme svim stvarima koje nas muče. Luksuz da nas stalno nešto muči.
Ne možemo sebi da priuštimo mnoge stvari, ali se svakodnevno počastimo novim problemom... ili onim starim, koga već vučemo sa sobom kao dio karaktera... ili brigom šta će biti sutra ili sjećanjem na to šta smo sve trebali i morali, ali nismo. Iako nam sedmi ili četrnaesti podsjetnik na to da juče nismo uradili sve što smo trebali, neće vratiti vrijeme, to nam ne smeta da se, po ko zna koji put, kaznimo razmišljanjem o tome. I potrošimo još malo vremena. Vrijeme ionako nema kraj. Medjutim, naše ima. Ipak, to je toliko strašno da se najlakše zaboravlja.
Vrijeme će svakako proći, svima nama. Jedina razlika je kako. Prolazak vremena je strašan samo onda kada ga trošimo uzalud. Za sve prave stvari vremena je uvijek dovoljno.
Danas vrjednujemo mnogo toga: diplome, atraktivan posao, daleke destinacije, poželjnog partnera...
Za sve ove stvari dati su nam gotovi standardi koje treba da dostignemo ili ,barem, da im se približimo.
Kada je riječ o nama, standarde postavljamo sami. Ne znam zašto mi se čini da upravo tu vlada popriličan haos.
Pitam se da li bismo bili tako nesmotreni i lakomisleni, da umjesto vremena trošimo novac.
Negativne misli su gotovo automatske, a mi im se, u većini slučajeva, lako prepustimo. Sve to se u svakodnevnom životu zove "osjećam se loše" , " ne mogu protiv toga", "nisam imao drugog izbora"...
Dakle, prvi negativan impuls koji nas zadesi, često je magnet na koga se sa lakoćom zakačimo i jednostavno se prepustimo, uz duboko uvjerenje da je to sada jednostavno tako i da će jednom (možda) proći.
Da nam je neko dao ograničenu, ali veliku svotu novca, pitam se da li bismo tek tako uzimali prvo što nam dodje pod ruku ili bismo birali sve ono što smo oduvijek htjeli imati, što je izuzetno lijepo i dobro za nas. Upravo iz tog razloga mi nije jasno zašto tako često iz svoje glave biramo one prve, neizbrušene i negativne misli koje se pojave i često provedemo i cijeli život prateći iste.
Zabrinuti smo oko ozbiljnih stvari svakog dana, brojeva, statistika, normi koje moramo ispoštovati, društvenih uloga koje moramo ispuniti, formiranja primamljive slike sopstvenog života dovoljno interesantne okolini. I ne znamo da to radimo. Da na sve stavljamo etiketu, da o sebi ne znamo reći ništa ako izuzmemo to da smo nečija majka, šef katedre, student ekonomije... Ovakvo formiranje identiteta potrebno nam je da se dokažemo drugima i opravdamo sebi. Požrtvovani smo u kreiranju tih identiteta i na tom putu nailazimo na probleme kojima se lako prepuštamo.
Ali ne brinemo o sebi. Nije nam žao vremena koje smo potrošili na brigu ili nerviranje. Ne koliko bi nam bilo žao novca koji smo bacili na nešto što ne vrijedi toliko. Ni blizu. Nije nam žao trenutaka koji se neće vratiti. Dana koji nemaju reprizu. Svega što smo umjesto neprestanog ponavljanja loših momenata u mislima, mogli uraditi za sebe. Nekoga kome smo mogli uljepšati život svojim prisustvom, da nismo toliko okupirani sobom...
Toliko smo često protiv nečega, da se ne stignemo sjetiti A ZA ŠTA smo onda? Toliko često pričamo o nečemu što ne želimo, da gotovo da i ne spomenemo ŠTA ŽELIMO UMJESTO TOGA.
Propuštamo toliko mnogo novih početaka, jer neprestano prepričavamo prethodni tužan kraj.
Odrastajući i učeći ozbiljne i važne stvari, zaboravili smo koliko život ima jednostavna pravila. I vjerovatno bi sve bilo drugačije kada bismo imali nekog da nas podsjeti da zastanemo na trenutak i vidimo šta je od svega toga zaista važno.
Uzmite trenutak, na poslu, usred ispita, dok se svadjate sa nekim, dok čekate red u banci, dok trčite na autobus. dok žurite s posla... Uzmite trenutak da vidite šta je zaista važno. Jer taj trenutak može spasiti mnoge buduće trenutke. I život je zaista moguće provesti brinući. Moguće je, ali je i šteta.
